Suština

 

zagrljaj-bliske-osobe

Stajala sam ispred ogledala i gledala jednu već izgradjenu „silutu“ pomalo zbunjenu, sa izraženim oblinama i po kojom borom na licu. Možda i po prvi put posmatrala sam sebe tako detaljno. Kako je moguće da mnogobrojnim promenama do sada nisam davala poseban znacaj, bila je jedina misao koja mi se vrzmala po glavi. Kako je moguće da sam sebi uvek ista a toliko sam se promenila? Kako u trenutku neke promene ne zastanem i osetim se drugačijom već nastavljam koračati putem bez povratka.

Od toliko informacija zavrtelo mi se u glavi. Sela sam  na najbižu fotelju i uzela album sa mnogobojnim slikama, i vratila se u neke ranije godine. U jednim trenutku sam ugledala jedno malo dete sa ogromnim osmehom i sa nekom smešnom kapicom kako me grli. To je bio moj brat, sada već ozbiljan i odrastao dečak par glava viši od mene… Tada sam shvatila jednu mnogo bitnu stvar, tada sam shvatila sta znači bezuslovna ljubav.

Gledajući tog malog dečaka osetila sam istu ljubav koju osećam gledajući njega. Ljude koje volim nikada nisam gledala samo spolja, već se moj pogled završavao negde daleko u njima, negde gde sam mogla videti stvari  koje su mi mnogo poznatije nego njihova lica. Duša se nikada nije menjala i nikada neće ostariti, ona će uvek težiti da gledamo svet izvan kutije. Jednom kada ne bude više ni tog lica, ni tog tela duša će dobiti svoj pravi oblik.

Opet sam stala ispred ogledala, našminkala se drugačije nego inače i pravila razne grimase, a sebi ništa drugačija nisam bila valjda zato što mi je duša ostala ista.

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *