Dete

dsc_00511

Da li se može nešto voleti više od maloga deteta? Tog jos uvek ni malo iskvarnog čeda. Nevinih očiju koje te gledaju se nekim posebnim divljenjem i pravih krodilskih suza koje teku niz obraze. Ogromnog osmeha i najiskrenijeg kikota koji odvzanja u daljini. Zagrljaja kada te ugleda i stiska kada se uplaši. Tih prstića koje trljaju umorne okice i kapaka koje nagoveštavaju kratak predah. Brzih otucaja srca i kratkog ali učestalog disanja. Tišina koja se pretvara u koncert dok mala zvezda ima svoj nastup. Zatim veliki aplaz i opet taj najiskreniji osmeh…

Koliko se voli svoje dete kada se “seste i sestičine” vole najviše?
Sve što je do tada bilo strano postaje rutina. Strahovi više ne postoje, na njihovo mesto dolazi sigurnost i odlučnost u svakom trenutku. Ta malena biće zahtevaju svu pažnju ovoga sveta, a mi im je moramo podariti. Više ne postoji moje i tvoje, sve je njihovo. A šta je onda naše? Naše je sve onošto nam oni pruže a pružaju puno. I više nego što nam je potrebno samo što toga nismo svesni. Vazduh koji udišemo više nije kiseonik, počinjemo udisati ljubav. Ljubav koja se širi i nema granica. Život se menja iz korena i koliko god delovao težak on je prelep. I drugi ne želimo…
Postoji jedna stvar koju nikada ne smemo zaboraviti a ako se desi moramo se trgnuti. Sebe ne smemo zapostaviti, mi idemo zajedno sa njima. Mi zajedno činimo jednu celinu i širimo ljubav. Oni to ne mogu sami, mi smo njihovi životni učitelji. I zato moramo negovati sebe zauvek. Naše je ono sto nam oni daju, a daju nam vreme koje moramo posvetiti sebi. Jedino tako možemo zadovoljiti sve njihove potrebe i bezuslovo ih voleti zauvek.
Kako li je to kad voliš svoje dete?

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *