Devojka sa cvetom u kosi

Inspirisana jučerašnjim filmom, odlučila sam napisati kratku priču o ljubavi.


Bila jedana devojka koja je volela život više nego život nju. Ona beše ludo zaljubljena, a i on u nju te im je život bio kao bajka. To je bila ludačko-mladalačka ljubav o kojoj se nije moralo pričati puno, a govorila je previše. Momak i devojka su živeli zajedno i uživali jedno u drugome, maštajući da se jednog dana uzmu. Svako jutro momak bi joj ubrao cvet i stavio u kosu kojom je bio opčinjen…

Međutim to njihovo maštarenje prekinuo je rat u susednom delu njohove zemlje. Momak odluči napustiti svoje rodno mesto i zaštititi svoj narad. Dugo je razmišljao šta će uraditi sa svojom dragom pa odluči je odvesti kod svog prijatelja na zaštitu. Njih dovojca bili su dobri drugovi koji se u nisu dugo videli. Zaljubljenost momka i devojke je bila tolika da su sami sebi bili dovoljni. Momkovog druga su zvali kapetan, bio je koju godinu stariji od njega a i ujedno i ozbiljniji. Kapetan ga je pokušao ubediti da ne ide u rat koji tek na pomolu, ali ga ne beše ubedio.

Danima je devojka plakala u kapetanovoj kući, ne htevši ni jesti ni piti. Kapetanu beše žao gledati je tako uplakanu pa je joj je na sve moguće načine probao pomoći. Videvši da nema uspeha odlučio se skloniti po strani i čekati. Prođeše meseci a njenog dragog ne bi još uvek, pa nastavi sa životom kako mora sa tugom u srcu. Kapetan i ona počeše pričati persiranjem jedno drugom i srcem i rečima.

Jedno jutro usta on pre nje, što se nikada nije dešavao, te joj spremi doručak i skuva čaj. Kada je devojka to videla na njenom licu promilio je skoro pa ne primetni osmeh koji je brzo sakrila. Kapetanu beše drago što joj je uspeo udovoljiti makar malo, pa doručkovaše zajedno.

Ali život se okrenuo protiv nje opet, rat se širio neverovatnom brzinom a ljudi beše sve manje i manje. Sva uplašena molila je kapetana da ne ide, ali hteo on to ili ne hteo morao je otići. Rekavši joj da izlazi što manje iz kuće i da je u slučaju opasnosti ostavio manju pušku ispod kreveta. Uze kapetam svoje oružje i zatvori vrata ne sluteći da je devojka već sela pored prozora sa kojeg se više nije micala.

Prođe par dana a on se pojavio na vratima, a devojka sva uplakana skoči mu u zagrljaj ljubivši ga po celom licu. On je zagrli čvrsto pustivši suzu. NJihova sreća nije trajala dugo jer se kapetan morao vratiti u rat. Ovog puta devojka ga nije molila da ostane već ga je molila da joj se vrati živ. Dade joj on obećanje da hoće, poljubi je i ode.

Dugo je ona živela sama u kapetanov kući i molila se njegov život, jača nego što je ikada bila. Verovala je da je živ i posle nekoliko meseci njegovog ne povratka kući, osećala to u sebi.

Jedno jutro pokuca joj neko na vrata. Doneli su kapetana ranjenog ali živog. Dugo ga je ona ona lečila, a on nju gladao nekim čudnim žarom u očima.

Tada su shvatili da pripadaju jedno drugome. Tada je devojka uvidela raziku između zaljubljenosti i prave ljubavi.

window-831251_1920

Više nikad nije nosila cvet u kosi, ali je nosila ljubav u duši…

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *