Lepota koju često ne vidim ali je osećam

Danas jedna jako zanimljiva i šarenolika tema o kojoj pišem prvi put. Mislim da se ove teme nikada ne bih setila sama pa se zato javno zahvaljujem devojci koja mi je predložila. Lepota, šta ona predstavlja za mene i kako bih je ja mogla opisati?

Za većinu lepota može biti samo vidljiva, a za mene je lepota baš ona koja se ne može uočiti već se mora osetiti. U meni ona mora probuditi lavinu osećanja da bih joj se zaista divila. Nekako mi je uvek bila presudna ta unutrašnja lepota čoveka koja izbija iz njega i ne dozvoljava fokus na spoljašnjosti.

A ono čemu trebamo posvetiti najviše pažnje je naša lepota. Dok sam bila mlađa šminka mi je bila najbolji prijatelj, iako nikada nisam preterivala. Tada sam se osećala prijatno i spremnom za sve što sledi. Vremenom ta ista šminka je nestajala sa mog lica a menjala je moja mudrost. Tada sam lepotu počela tražiti u knjigama, u muzici i svemu što bi me činilo lepšom. Onda je moja lepota postala pisanje, moji tekstovi i od tada lepotu više  nisam tražila u sebi a postala sam najlepša. Moja dela i postupci, moje reči, hrana  i sve što bih sama stvorila, a stvarala sam lepotu. Za sve u životu pa i za ovo je potrebno vreme i proces kroz koji moramo proći. Pa se zato nikada ne trebamo stideti svojih postupaka i ramišljanja jer su oni u datom trenutku bili najbolji. Trebamo pustiti da tečemo kao reka, uvek spremni za nove izazove i usavršavanje. Lepota je beskonačna i ona nema definiciju, zato svako od nas joj može dati neku ličnu po kojoj će se izdvajati.

Najlepša stvar je kada se osećamo prijatno u svojoj koži i tek tada smo zaista lepi.

Dan danas mi se dešava da se pogledam u ogledalo i da vidim najbolju verziju sebe a da na licu nema ništa sem onoga što mi je od rođenja dato. A to sam zaista ja, ja koja gledam svoju dušu koja mi se i te kako dopada.

Lepota je jedna zaraza koja se može širiti, ali da bi zauvek ostala kod nekoga ona se mora negovati. Mora se hraniti i čuvati da ne bi isklizla i za čas nestala kao da nikada nije ni postojala.

Jedna mana u nama ljudima je što lepotu ne možemo samo gledati i uživati u njoj već je moramo uzeti i imati za sebe. A tada je ne želimo ni deliti, pa često zbog toga više ne bude ni naša.

Ne mora ruža biti ubrana da bi bila naša.

A kada bi mi neko rekao da izdvojim neki deo tela koji mi je najlepši, ja bih rekla oči. I to plave oči u kojima vidim nebo i more. Dva beskonačna prostranstva koja imaju dušu.

Pozdrav!

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

0 thoughts on “Lepota koju često ne vidim ali je osećam”

  1. Slažem se s onim što si napisala, ideja je jako zanimljiva. Ja nekako uvijek mislim i znam da je tako ispravno, a to je da svi prvo trebamo zavoljeti sebe kako bi znali da nas i drugi vole, jer kako inače možemo vjerovati da se sviđamo drugima, ako se sami sebi ne sviđamo.👍🏼🥰❤

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *