Devojka zvana Tuga

Jutro je svanulo, a ona ga je kao i uvek započinjala kafom. Uzimala je gutljaj po gutljaj i uživala u svakom podjednako. Nikada nije dozvoljavala kafi da se ohladi. Volela ju je vrelu, jer je samo takva mogla prekriti bol koju nosi u sebi. Kada bi kafu popila, ubola bi želju, a zatim oprala šoljicu. Njeno ime je odavno izbledelo, svi su je znali kao „Tuga“, koja je ulepšavala sve živote sem svog. Imala je nežne crte lica i bledu kosu koja bi se vijorila na vetru. Lepa kao anđeo, puna života i bola… Sama je krojila svoj život u maloj kućici u kojoj nije imala nikoga. Njenu bol niko nije moga videti, ali ne i osetiti. Bila je od onih devojaka koju ste mogli samo za poželeti. Vredna kao žena, brižna kao majka i poslušna kao ćerka. Ali ona nije bila ništa od toga… Posle ispijenja kafe, svaki dan je odlazila na posao. Radila je sve što joj snaga dopuštala. Nisam vam rekla da živi na selu, pa je za svoj posao odabrala pomaganje komšiluku. Vodila je ovce na ispašu, brinula se o kravama i živini, a i rado pomagala u kućnim poslovima. Svi su je voleli, ali i nagovarali da ode u grad i počne život ispočetka. Kažu da je Tuga bila devojka sa velikim potencijalom koji je krila u sebi… Kada bi joj ruke polako gubile snagu, ona bi tada radila najjače što može. Tako je bežala je od sebe i svog bola.

Posle napornog dana, sa osmehom koji je imala ceo dan na licu, odlazila bi kući. Legla bi u krevet, dok joj telo drhti, ne od hladnoće već od umora.. Tako su joj dani prolazili, svi nekako isti, ali ne i manje biti na nju. Sve dok se u kućici pored nje nije doselio profesor. Bio je to mlad i dobro stesan gospodin koji je pobegao iz grada. Svega mu je bilo dosta, sem prirode i sela. Sreli su se na izazima iz dvorišta, devojka mu je u znak dobrodošlice pružila ruku, a profesor je pitao za ime. Pomala zbunjena rekla mu je da svi znaju kao Tuga. Profesor se zagleda u njene velike oči i upita je za njeno pravo ime. Spustivši pogled, tiho i skoro nečujno izgovori „Marija“. Posle svega par sekudi Marija je nestala iz njegovog vidnog polja. Dopala mu se i ostatak dana je nije mogao izbaciti iz glave… Ponovo su se sreli uveče, ali ovog puta nije bio trenutak za razgovor. Marija je opet postala Tuga koja je zaspala isto kao i svake večeri. Kako je vreme prolazilo njih dvoje su postajali dobri prijatelji, zaljubljeni jedno u drugo. Marija je obožavala profesorove gradske priče, a on je obožavao njene oči i osmeh.

On je bio jedini kome je počela da se otvara, kome je pričala o svojoj tuzi. On bi je pomno sluša bez reči. Nikada je nije ništa pitao, samo ju je slušao dok je samovoljno govorila. Prolazili su dani i dani a njenoj priči se nije nazirao kraj. Tako sitna devojka sa tolikom tugom.. Počeli su zajedno piti kafu, koju je Marija godinama ispijala sama. Njen život je profesor menjao iz korena.

Jednog jutra naša draga Mara nije imala šta više da kaže, rekla je sve. Njena bol je izašla iz nje i vazduh ju je odneo u nepovrat. Osećala se lakšom za par stotina kilograma ili dana, to prosto samo profesor zna. 

Marija više nikada nije bila devojka zvana ”Tuga”.

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

2 thoughts on “Devojka zvana Tuga”

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *