Uradi, pa tek onda razmisli!

Nije lako pobediti sebe, biti istrajan i steći dobre navike! Mala količina bola je dovoljna da se u našoj glavi upali crvena lampica, koja se neće lako ugasiti. Ta lampica zajedno sa alarmom nam odzvanja u ušima i boli više od samog bola. Znate onaj osećaj kada ste umorni ali želite odraditi dosadan posao koji odlažete već duže vreme. Trudite se ali nemate fokus, razne misli vam se gomilaju i pokušavaju vas odvratiti od posla. Zatim ustajete popiti vodu ili malo prošetati i tu je kraj, želja za završetkom posla polako nestaje u vazduhu. Predali smo se našem umu koji bi život bez bola, dosade i ‘leba bez motike. Uživanje i odmaranje mu je drugo ime. Sve ovo je svima dobro poznato, ali retko ko ima rešenje problema.

Dugo sam eksperimentisala, i pokušala sebe morivisati na razne načine. Sa svakim sam istrajala maksimum nedelju dana. Dobro poznata „to do“ lista svima pomaže, ali morate priznati i da opterećuje pa često završi negde zagubljena. Mi kao živa bića težimo za kako fizičkim pa tako i mentalnim rastom. Dokaz je onaj slabašan glas u nama koji nas sa vremena na vreme podseti da nismo dali sve od sebe. On nas boli više od bilo čega drugog. Nažalost čim se malo umiri, umiri se i naša želja za napretkom. Pokušajte ga probuditi, osetićete te nalet emocija i energije. Osetićete se živim! Da bismo zadržali taj osećaj, moramo se pokrenuti pre nego što naš um kaže NE!

Kada smo bili deca, roditelji su nam pričali da pre nego što bilo šta uradimo, prvo dobro razmislimo. Istina je negde u sredini, i često za mnoge stvari prvo bi trebali reagovati pa zatim razmišljati. Ako bi uradili suprotno, naš mozak bi nam izložio beskonačno mnogo razloga zašto to ne trebalo uraditi. Prikazaće nam najgori scenario ili će tražiti jednostavniji način rešavanja zadatka. Nažalost jednostavnije ne znači uvek da je i bolje. Često prečice ne donose željene rezultate, već nas dovode do onih prosečnih. Naš um se zadovoljava prosekom bez bola, ali za dušu je to utešna nagrada. Osetićete se loše i ješće vas sumnja da ste mogli bolje.

Bitno je napraviti prvi korak, a zatim dalje razmišljati. Tako možemo prevariti um.

Kada bi prvo uradili i započeli neki zadatak pre reakcije uma, duša i srce bi dali sve od sebe. Za trenutak bismo se osetili loše, ali taj osećaj bi nestao prvom prilikom. Na mesto mržnje i bola došla bi sreća i zahvalnost. Glas u nama bi utihnuo i osetili bi spokoj. Daću vam moj najsvežiji primer kada sam to shvatila. Naime bila sam ubeđena da trbušnjake ne mogu uraditi na posebnoj spravi koja radi tako što se podižem ne samo stomakom i leđima već i nogama u isto vreme. Pritom sam imala upalu trbušnjaka jer sam ih vežbala par dana pre. Kada sam zauzela poziciju i pokušala se podići osetila sam jak bol i sama sebi sam rekla da ja to ne mogu, i uradila još dva polu pravilna trbušnjaka. Pošto uvek treniram sa mužem, preporučio mi je da odem i odradim klasične na strunjači. Tada se pojavio sićušan glas u meni i griža savest ako odustanem od težeg načina i odradim na lakši način. Zato sam odlučila da ću ipak ostati pri spravi i odraditi onokilo trbušnjaka koliko mogu. Uradila sam deset! Osetila sam se ponosnom na sebe, ali… Treće ponavljanje je bilo ključno, postavila sam svoje telo na spravu i počela raditi, bol je polako jenjavao a muž me je bodrio da mogu uraditi još i još i još. Tražio je od mene da se zapitam u sebi ko sam i šta sve mogu. Tada sam shvatila da sam uradila svih petnaest koliko je bio i dogovor. Neverovatno zar ne? Nije nikakva magija, već upornost i rad pre samog razmišljanja. Bol se prebacio da drugo mesto prilikom vežbanja, duša ga je osećala sve dok nisam uradila onoliko koliko sam zaista mogla.

Daću vam još jedan primer u kojem se pokazuje lenjost mozga. Neko sam ko voli vodu i more, plažu i sunce, pa sam tako pravda svoje jednočasovno tuširanje. Da dobro ste pročitali. Nisam mogla sebe naterati napolje kada sam pod tušem, a razlog je ponovo bol i izlazak iz komfor zone. Kada bih samo tako odjednom ugasila tuš i izašla iz tople tuš kabine, moje telo bi se moralo susreći sa hladnoćom, a ono to nije želelo. Problem sam rešila tako što bih pre nego što moj um kaže NEMOJ, ja već bila polu obučena. Da zaboleće, ali se tog „bola“ neću sećati već za minut. Ustajanje iz toplog kreveta je problem nacije, udobno, toplo i bezbrižno stanje niko ne želi zameniti ustajanjem. Svi znamo šta sledi posle doručka, a to je posao! Posao i obaveze koje naš um želi izbeći pa nas moli da se opustimo i prespavamo dan.

Na taj način nikada nećemo rasti, istrajnost i suočavanje sa bolom je naš trnovit put kroz koji svi moramo proći. A i taj bol nije toliko strašan kako ga naš um predstavlja, naime nekada se i ne pojavi ako smo dovoljno koncentrisani dušom i srcem na krajnji cilj. Cilj je jedino i bitan, a sve ostalo dolazi i prolazi.

Pozdrav!

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

2 thoughts on “Uradi, pa tek onda razmisli!”

  1. “ Bitno je napraviti prvi korak a zatim razmišljati. Tako možemo prevariti um“ … Zapisujem si u svoje bilješke hahah, slažem se u potpunosti.. ovako kad vidi čovjek recept crno na bijelo kao da je bilo očito, a treba taj prvi korak napraviti impulzivno ponekad.

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *