Život na poklon

Našla ju je na pragu, malenu i odbačenu od sveta. Njene velike plave oči su bile uprte u Nonu i ponekad bi blago trepnule. Ne nije to bilo napušteno mače, već beba od psr meseca koja je zaplakala na prve Nonine reče. Od sreće reklo bi se, u želji da će kod nje imati dom. Nona je celo prepodne zbunjeno gledala odbačenu ljudsku bebu i gorela od besa prema svojoj vrsti. Pa životinja nikada svoje mladunče ne bi odbacila, pogotovo ako je ono živo i zdravo. A ljudi, oni bi odbacili i svoju kožu da mogu. Čudna smo mi to vrsta, bez saosećanja i griže savesti. Ova beba je bila Nonina poslednja šansa.

Odlučila ju je nazvati Nada, jer je u njoj to videla. Dugo je Nonu život šamarao i vikao joj da ćuti i trpi. Davno joj je ceo svet srušio, ali ne baš davno je ona jedno čedo izgubila. Nada je došla kao neki znak da nije sve gotovo, znak da i dalje postoje dobre duše za koje vredi živeti. Nona nije volela pričati o svom tužnom životu, o bolnoj istini i slomljenom srcu koje se nije zacelilo posle toliko godina. Danas je jedna beba, jedna Nada donela delić njenog slomljenog srca sa sobom. Donela joj je želju za borbom i odnela predaju o kojoj je danima mislila. Jedno ljudsko biće puno čistoće i dobrote, još uvek ni malo neiskvareno nije zaslužilo biti odbačeno. Nona se nije ni jednoga trenutka predomišlja da li treba zadržati ovo malo stvorenje, čak više znala je da njoj pripada. Njoj je ona poslata, osetila je to duboku u sebi. Duša joj je govorila je Nada deo nje, na šta je njeno srce jako zakucalo.

Od samog početka Nona i Nada su nekom jakom i čudnom energijom bile povezane. Jedan pogled između njih je govorio više od hiljadu reči. Jedan dodir je bio dovoljan da sva bol prođe i jedan poljubac da ljubav ojača. Nona se plašila da će ekspoldirate od tolike ljubavi koju su imale. Nada je rasla uz pesmu, igru i smeh koji je odzvanjao u ušima. Bila je devojčica za primer, uvek spremna da pomogne drugima i podeli sve što ima. Znala je skinuti jaknu i dati je onom detetu koje je nema, na šta bi Nona zaplakala od ponosa. Nada je bila anđeo, suviše dobra i lepa za ovaj okrutan svet koji nije uvek bio dobar prema njoj. Na vređanja i psovke i uvrede, Nada bi odgovarala samo širokim osmehom. Nikada nije uzvraćala uvrede, već bi poklanjala svoju ljubaznost. Nona je živela u strahu da njenu milu ne proguta ovaj svet, zato je uvek bila spremna da reaguje ako je potrebno. Nada bi je tada tešila da joj se ništa neće dogoditi i da ne brine.

Rasla je i suviše brzo i postajala devojka anđeoske lepote. E da su ti detinji dani još malo trajali, deluju tako daleki, mislila je Nona. A onda bi se sabrala i nasmejala na još jedan Nadin uspeh i pohvalu nastavnika. Iako su živele skromno, Nada je bila jedna od najboljih učenika u školi. Bila je jedna najbolji i prijatelja, a majku volela najviše. Za nju je bila spremna na sve. Jednom joj je rekla da će im kupiti novu kuću sa prelepom cvetnom baštom o kojoj je Nona voditi računa, jer je cveće njena druga ljubav. Nije Nada želela kule i gradove, već samo tu baštu koju nisu imali. Naporno je učila i povremeno prodavala stvari koje je sama šila.

Jednog jutra Nada oseti jak bol u stomaku, te je preležala celo jutro u krevetu. Nona od straha odma pozva doktora i zamoli ga da dođe što pre. Tih pola sata su bili kao godina i Nadino stanje se jako pogoršalo. Ustanovljena joj je jaka infekcija od koje može umreti. Infekcija je bila zarazna, pa su odlučili da izvade krv i Noni za svaki slučaj. Život joj se srušio kao kula od karata, zar je zaslužila izgubiti i Nadu. Njena ćerka je bi jake prirode i sa osmehom i vedrinom je proživljavala svaki sledeći dan. Bol koji je osećala smatrala je svojim trenutnim posetiocem koji će jednog dana otići od nje. Nije plakala i proklinjala svoju sudbinu, već je bila zahvalna na svakom danu koji joj je bio podaren. Tu hrabost je uspela preneti na Nonu, uspela ju je ohrabriti i uveriti u to da ne treba brinuti.

Posle par nedelja stigli su i Nonini rezultati, koji su bili zagubljeni. Nije imala infekciju, ali uz dopis je dobila pismo. Mislila je da će umreti ako su vesti loše, mislila je da će… Iz ruke joj je Nada otela pismo i odlučila ga pročitati. Bila je spremna na najgore vesti, spremna na smrt. Zahvalna je na životu i na Noni koja joj je pružila šansu da živi. Mogla ju umreti čim se rodila, pa zašto bi sada proklinjala život koji joj dat na poklon. Pocepala je kovertu i izvukla maleni papir i počela čitai pismo naglas.

„Poštovana Gospođo Nona, osetio sam neopisivu vezi između Vas i vaše ćerke. Da znam, niste joj biološka majka ali činilo mi se kao da ipak to jeste. Vaše oči isto sijaju, a vaše usne se isto smeju. Duše su obema čiste, a srca velika kao kuća. Ruke bele i darežljive, a kose zlatne i sjajne. Glasovi mili i umirujući koji pevaju nejlepše pesme…. Zato sam odlučio da bez Vašeg znanja potvrdim ono u šta verujem. Da Vam kažem da ste našli svoju biološku ćerku za koju su Vam rekli da je umrla pri porođaju. Nije umrla, već Vam je posle četiri meseca vraćena. Ne pitajte me ko ju je ukrao i ko ju je vratio, jer ne znam. Samo znam da je ona vratila celo Vaše srce koje Vam je bilo oduzeto“.

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

2 thoughts on “Život na poklon”

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *