Pogled koji je sve rekao

Već par sati uzastopno je padao sneg, koji je polako prekrivao jedinu stazu koja je vodila ka selu. Deka Boba je polako vozio svoj već punoletni auto, dok se pored njega Baka Smilja pitala, zašto nisu prenoćili kod ćerke i ujutru krenuli kući. Boba je bio je teške naravi, te ga ni dve Smilje ne bi odgovorile od onog što je naumio. Za razliku od njega, Smilja uvek nasmejana ženica, nije marila za to „šta će selo reći“. Kao za baksuz, vreme se inatilo više nego Boba, pa udari jaka mećava negde na pola puta od sela. Odlučiše da stanu pored puta i sačekaju da se sneg umiri.

„Eto, da si me slušao, sada bi već bio u toplom krevetu i stružao cepanice Bobo. Al ne, tebi je draže selo pa ćeš zato, lepi moj, u kolima spavati.“ Zavrte glavom Similja i coknu par puta.

On joj ništa ne odgovori, već je samo pogleda onako mrsko i izađe iz auta. Smilja odmah krenu za njim, jer ga je volela ma kakav bio.

„Gde ćeš ženo za mnom? Pa zar čovek bez tebe ne može ni osnovne stvari obaviti.“ Smilja pocrvene kao zrela jabuke i trkom uđe u kola.

Tek što je sela, poče zvati Bobu iz petih žila da dojuri što pre. Rekoh vam već da je on uvek terao svoje, pa Smilja odluči da sama vidi šta se to maleno kreće zavejanim putem. Koračali su jedno drugom u susret, i što je Smilja bila bliže, mogla je bolje videti da nije životinja. Ispred njenih nogu pade dečak, najviše dest godina star. Uze ga ona u svoje toplo naručje i vide kroz gustu vejavicu, da je sam-samcijat. Kad odjednom ču nečije dozovanje. Bio je to grub muški glas koji joj se prbližavao. Neko dodirnu rame, te ona nago skoči ne pisnuvši. Ko će drugi nego Boba, koji je koristio svaku priliku da je isprepada. Dade mu Smilja dečaka i reče da ga vode kući da se ugreje. Iz očiju joj je izbijala zabrinutost, pa ne reče ni reč i krenu ka auto.

Već nakon par kilometara, dečak se probudi i poče da plače. Ni na jedno pitanje ni dao odgovor, ali prihvati parče hleda koje mu je dala Smilja. Dečak je bio sitne građe, tamne kose i velikih plavih očiju iz kojih je izbijala čistota i dobrota. Često bi Boba zabrinuto pogledao Smilju, a ona bi mu pogledom rekla da ne brine. Ne može se reći da on nije bio darežljiv čovek, ali mu je napetost stvaralo dovođenje nepoznatog deteta kući. Šta ako mu se nedaj Bože nešto dogodi, šta će reći policiji, šta ako njega i Smilju budi krivili i kako dokazati nevinost. Sve mu se to motalo po glavi. Misli mu prekunu kraj puta, te jako zakoči i ukapa se u mestu. Uzak put koji je vodio do ulaska u selo je prekrio sneg i nije bilo šanse ići njime. E sada je počeo razmišljati o onom toplom krevetu, ali i o drugom putu koji će sigurno produžiti putovanje još koji sat. Na svu sreću on je bio očišćen i sneg je skoro prestao da pada, izgledalo je nestvarno.

Na trenutak Smilja oseti blagi dodir po glavi i okrenu se prema dečaku koji joj je pokazivao u pravcu male kuće pored koje su prolazili. Smilja reče Bobi da stranu pored nje. Dečak uhvati oboje za ruke i uvede ih unutra. Čim su ušli dočekala ih je uplakana žena koja je uzela svog sina u naručje. Zahvaljivala im se, a meleni ih je pogledao uz jedan veliki osmeh.

Dečak se zvao Marko i nije govorio, a majci je objasnio da je promašio put do kuće. Ovog puta Boba ništa nije rekao kada im je žena preporučila da prespavaju kod nje, samo je potvrđujući pogled uputio Smilji. Znala je Smilja da će ova pustolovina promeniti narav njenom milom Bobi, jer život ipak sve najbolje zna.

Pozdrav!

Svetlana Pantović
Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

4 thoughts on “Pogled koji je sve rekao”

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *