Smeješ li se samo kada te fotografišu?

Da li vam je nekada prošao dan a da se niste ni jednom nasmejali? Naučno istraživanje je pokazalo da se deca smeju čak 400 puta dnevno, dok se prosečna odrasla osoba nasmeje samo do 10 puta dnevno. Gde nam je nestalo onih 390 osmeha, kikotanja i bolova u stomaku od istog.

Ako vas zanima, ja ne spadam u ovaj prosek, pa zato sebi dajem za pravo da pišem na ovu temu. U želji da pomognem svima, hajdemo se prvo vratiti mnogo godina unazad. Te i te godine rodila se jedna beba, koja je zaplakala na rođenju. Zabolela su je pluća koja do tada nikada nisu disala. Proces plakanja se nastavljao, bila je gladna, spavalo joj se ili je imala grčeve. A kada je sve to prošlo, mnogo češće se smejala nego što je plakala. Smeh joj je izazivalo sve od samog ljudskog glasa, pa sve do bacanja igračke na pod. Znala se ona nasmejati i sama od sebe, čemu se smejala je samo ona znala, a možda ni ona. Ali se ipak smejala. Nije ona bila radosna zato što je živela u izobilju, već jer je ona to izobilje stvarala. Taj majušni kez od uha do uha, privlačio je sve što joj je trebalo. Dobijala je dano-noćnu pažnju od cele porodice i porodičnih prijatelja, koji joj nisi mogli odoleti. Nošena je i kada nije plakala i time to tražila, hranjena je i kad nije bila pregladna, ali je ipak želela pojesti taj primamljiv slatkiš.

Kada je malo porasla, osmehom je provlačila zanimljive drugare, i svi su se zajedno smejali i igrali. Na sitne nestašluke, svojim osmehom je skraćivala kazne i dobijala opet ono što želi. To dete kako je raslo sve se manje i manje smejalo, jer mu je rečeno da to nije pristojno za svaku priliku. Kada dolaze bitni gosti, dete mora biti ozbiljno i mirno, na šta će isti ti bitni gosti kod svoje kuće komentarisati kako njihovi saradnici imaju čudno i ćutljivo dete. Kako vreme bude prolazilo, mali čovek će svojim ponašanjem početi privlačiti sve ono što ne želi. Kritikovaće ceo svet i misliće da ništa ne zavisi samo od njega. Misliće da se za njegov život pitaju neki veći uspešniji ljudi, koji ipak nisu ni jedno ni drugo. Ti ljudi su samo namršteni namćori koji žele da ceo svet bude namršten kao oni, jer će tako njima bolje upravljati. I tako od vesele bebe nastane namršten čovek, koji je od tih 10 puta dnevno, bar 6 puta se nasmeje na silu….

Ako vas je ova priča rastužila ili naterala da se zamislite, onda je to odlično. To znači da ima i dalje deteta u vama koje želi da se ponovo smeje. Dopustite mu da izađe iz vaše jazbine i neka počne svojim osmehom privlačiti lepe stvari. Shvatićete da vaši problemi i nisu toliko strašni kao što ste mislili. Prihvatićete svaku situaciju brže i lakše, nego kada ste bili po ceo dan bez dobrog prijatelja osmeha. Bićete zdraviji, snažniji i što je najbitnije, bićete srećni.

Zato, dajte priliku detetu u sebu da vam objasni koliko je bitno smejati se češće.

Pozdrav!

Svetlana Pantović

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

3 thoughts on “Smeješ li se samo kada te fotografišu?”

  1. Ceco, slobodno mogu reći da je ovo jedan od najboljih tekstova na blogu, jer govori o veoma bitnoj temi. Svima treba što više smijeha i sreće. Pozitivan stav privlači pozitivne stvari. Sve zavisi od nas, ali nas nažalost truju i uče obrnuto – da budemo roboti, kojima neko „viši“ određuje živote.
    Takođe, ovaj tekst je dokaz da se može mnogo naučiti od djece. Možda odrasli imaju više iskustva, ali djeca najbolje znaju kako biti srećan. Prelijepo napisano. Dotaklo me je i podstaklo da se još više smijem, jer imam razloga. Svaka čast. ❤️❤️❤️

  2. Pingback: Zašto je reći NE tako teško? – S. Pantović (Stranice života)

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *