Koliko si čovek od 0 do nisi?

„Daniela Zeljaja, majka djevojčice Teodore, koja se od rođenja bori sa cerebralnom paralizom, obratila se javnosti putem društvene mreže Facebook zbog diskriminacije koju je djevojčica doživjela u igraonici u Banjaluci iz koje je doslovno izbačena.“

*Preuzeto sa portala BUKA, na kojem možete pročitati ceo članak.

Verovatno ni prvi ni poslednji put da se ovakve stvari dešavaju, i ne samo u Banjaluci već na celom svetu. Deca nisu kriva, te i nekada nemaju pravo na iznošenje svog stava koji se često drastično razlikuje od stava roditelja. U leglu istih, nametnutih normi, svi u zatvorenom prostoru isto reaguju. U suprotnom bi verovatno, zajedno sa odbečenim, bili odbačeni od strane surovog društva. „Deca su se uplašila“, a većina te iste dece nije ni stiglo da sazna o čemu je reč, a roditelji su već uspeli krivicu prebaciti na njih. Čak nisu bili u stanju da kažu da njima ustvari nešto neodgovara, već Bože moj na decu se najbolje možeš izvaditi, te i najlakše rešiti problem. Dete krivo za ovo, dete krivo za ono, i tako izlečiše sve svoje komplekse i ostadoše ona elita u pokvarenom društvu.

Drugoj polovini dece koja su se zaista uplašila, nije dato objašnjenje kako bi njihov strah nestao. Deci nije data prilika da upoznaju bolje sebe i svoje imaginarne strahove. Nije ima data prilika da nauče nešto novo, pomognu i druže sa onima koji su drugačiji od njih. Nisu uspeli da priže priliku koju su negde duboko u sebi hteli, samo im je bilo potrebna podrška onih koje vole. Kako to nisu dobili, čak i da nisu imali strah upravo su ga dobili roditeljskom reakcijom. Površnom i nezrelom reakcijom, koja lako stvora čopor. Kako se lako ljudi udruže kada je u pitanju rušenje, osuda, proterivanje i slično, gde nam je ta lakoća za neke druge stvari. One prave stvari, gde danas „svako gleda samo svoja posla“.

Ima i onih koji se izdavajaju, ali ipak ova druga grupa nadvlada sve ono dobro. Najgore od svega su ti neki nebulozni razlozi, koji zaista nemaju veze sa vezom. Uvek sam bila radije na strani ljudi koji će se okrenuti i otići kada im se nešto ne dopada. Bez komentarisanja, vređanja i širenja panike, jednostavno i lako se sklone. Nikom ne učine ni dobro, a ni loše, za njih kažu da nit smrde, nit mirišu. Bolje je i to nego da štipaju za oči, te od njih ne možeš disati kako valja.

Nisam novinar, i ne pokušavam ni biti, ali danas svi moramo ponavljati sve i svašta kao papagaji, i nadati se da će makar nešto nekome ostati bar u malom mozgu. Pre neki dan u parku videh kako baka „čuva“ svoje unuče, gledajuću u telefon. Rekoh pa zar smo došli i do toga da ni bake i deke više nisu posvećeni unucima kao ranije. Ali nije za sve kriv intrernet, instagram i tik-tok (valjda se tako piše), najlakše je kriviti ono što ti ne može odgovoriti.

Danas svi svoje komplekse i loše dane prenose na druge, misle ako sam ja ustadoh na levu nogu, što bi bilo ko koračao sa obe. Lepo istresu sve iz sebe, pa se prave ludi i glupi. Evo ne znam, šta više da kažem. Pa tako završavam sa nadom da ćemo nekada svi ponovo biti 100% ljudi.

Pozdrav!
Svetlana Pantović

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

4 thoughts on “Koliko si čovek od 0 do nisi?”

  1. U pravu si sa ovim se borim cijeli život…Puno puta sam ispala Crna Ovca i neka sam, opet ću.To sam prenijela na svoju djecu…Empatična su i reagiraju u svim situacijama gdje vide da se nekome ili njima radi nepravda… Neki dan mi je jedna od njih rekl: Hvala ti mama što si me naučila da prepoznam nepravdu i borim se protuv nje. Baš sam ponosna bila. Odličan post.❤❤❤

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *