Kome se pravdaš, sebi ili drugima?

Da li se zaista za svaki postupak moramo svima pravdati? Naravno da ne moramo, ma ne trebamo! Možda zvuči grubo, ali tako je. Kažu, ljudi se naviknu na tebe a ti nestaneš, prestaneš im posvećivati onu pažnju (na bilo koji način) na koju si ih navikao. Pa, ti isto tako kažu „Nemoj se posle pitati zašto im, kada se vratiš, više nisi zanimljiv“. Svašta, ljudi smo od krvi i mesa i trebamo sve u životu raditi po osećaju i iz srca. Samo tada ćemo se osećati ispunjeno i zadovoljno. Koliko god ljudi poricali, sve što radimo nije samo zbog drugih, već prvo zbog seba pa zbog svih ostalih. A kada se pravdamo, da li se pravdamo drugima ili i tada sebi? Čini mi se da se pravdamo sebe, sebi objašnjavamo zašto ne radimo sve po planu i zašto smo isti prekršili. Tražimo opravdanja i tešimo sami sebe na razne načine. Pa onog trenutka kada pomislimo da smo se dovoljno dobro ubedili, osetimo olakšanje. A ustvari samo smo sebe namučili bezpotrebno.

Da li je zaista bilo potrebno provesti sate u razmišljanju zašto je nešto ili zašto nije urađeno? Nije, jer mi uvek radimo baš ono što je potrebno u datom trenutku. Makar to bilo celodnevno izležavanji ili spavanje, jednostavno taj dan je za to stvoren. Ako nije, onda ćeš to osestiti u sebi, ali tada se nikome nećeš pravdati. Tada ćeš ustati i započeti ono što ti je potrebno i nećeš imati vremena za razmišljanje i kajanje.

Isto tako ne znači da ti je nešto nebitno, ako ga na kratko skloniš u stranu. Možda te je samo malo umorilo ili jednostavno tog trenutka, to ne bi trebalo biti tvoj fokus. Moguće i da ti je postalo monotono, onda ili menjaj ili pusti da se uželiš. Ništa ne može na silu, pa čak i disanje i treptanje. Nemojte sebe povređivati i vređati ako ste prestali biti dovoljno produktivni, jer ni ne trebate biti uvek u istoj količini. Bitno je ne odustajati od svojih želja i nastaviti dalje na bilo koji način, bez pravdanja sebi i drugima. Srce i duša se ne pravdaju nikome, pravda se um. Um koji je tako naučio, koji je video da to svi rade. Ljudi smo, puni smo ideja i ne zaustavljamo se na jednom putu, čak često skrećemo na neki drugi. Ne sputavajmo sebe i ne vraćajmo se na stari, već istražujmo nove puteve sa žudnjom.

Kada te društene mreže uzmu pod svoje, one ne pitaju šta želiš a šta ne. One te mogu samo odvući dublje, negde gde ćeš zaboraviti ko si i zašto si uopšti otvorio nalog. Čak i kada društene mreže smatrate svojim poslom, nekada se morate malo udaljiti. Kao što na klasičnom radnom mestu ne smete zaposlene i direktore navići na vašu stalnu dostupnost, tako to ne trebate raditi ni na instragramu ili facebook-u. Da li ste znali da ljude više ne guta mrak? Ako niste, onda dobro razmislite šta je ono što ubija ljude u 21. veku…

Imajmo meru i veru u ono što radimo, jer jedino tako ćemo (kao što uvek kažem) biti istinski srećni i zadovoljni.

Pozdrav!

Svetlana Pantović

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *