Najopasnije djubre ne smrdi

Kada sam se prvi put selila bilo je teško spakovati samo ono što mi je zaista potrebno. Danima sam pokušavala baciti što više mogu, da bih ponela samo ono neophodno. Međutim savladalo me je čuveno „možda mi zatreba, a i drago mi je“. Vođena time, u Austriju sam došla sa gomilom garderobe koju ni u Srbiji nisam nosila, i gomilom drangulija koje sam pronašla kada sam sređivala sobu.

Kada sam se raspakovala, većina stvari je završila u fioci ili na komodi gde su skupljale prašinu. Laknulo mi je što sam ih ponela, jer su većinom bili pokloni. A tako je uvek u životu, teško baciti nešto što ti je neko dao. Pa ti se po glavi vrti kako ne bi bilo fer, jer se osoba potrudila i platila kupljenu stvar. A najsmešnije od svega je to da su oni zaboravili da su tu istu stvar poklonili. Po sebi najbolje znamo i ja prva se ne bih potresla kada bi se neko odrekao necega datog od mene. Na taj način većina ljudi razmišlja, ali opet nas sam poklon kopka, te ne želi biti bačen.

Još gore je odreći se nečega za šta si se silno borio. Sklanjao pare sa strane, dok nije cela suma bila na gomili. Bez obzora koliko te stvari bile stare i nekorisne, one bude posebne emocije. Međutim, u najviše slučajeva tako iskorišćenje i bez poenta, samo smetaju i zauzimaju prostor. Pred ponovnu selidbu, duboko u fioci nađoh polu popunjen album sa stikerima. Sećam se da sam neke kupila sama, druge dobila od roditelja, a za neke sam se menjala. Dok sam prelistavala album, shvatila sam da ih više ne trebam čuvati. Teškog srca su završili u smeću, posle čega mi je poprilično laknulo.

Druga selidba je morala biti drugačija, zbog ograničenja stvari koje smo mogli poneti. Velika crna kesa je bila otvorena i polako se popunjavala. Počela sam od garderobe, koju sam najviše imala u svome ormanu. Tri put bih se vraćala na istu gomilu, kako bih je makar za još jedan odevni predmet smanjila. Onog trenutka kada sam mislila da sam i previše bacila, saznala sam da još najmanje troduplo ne može otići sa mnom. Bilo je teško otvoriti i napuniti još 4-5 crnih kesa do vrha. Postalo je lakše kada sam sebi rekla da stare stvari upijaju negativnu energiju, koju ne želim poneti u novi život. Pa tako pročitah da se makar jednom mesečno trebamo očistiti od negativnih starih stvari. A ja ih pri prvoj selidbi ponela u velikoj količini sa sobom.

Ono čega se nisam htela ni za živu glavu odreći, bile su knjige. Pa praveći mesta za njih, sklonila sam dosta toga što najpre nisam želele. Knjige kao motivacija su mi pomogle u određivanju prioriteta, te sam još jednom shvatila da je strast najbolji prijatelj. Ona nam pomaže da slepilo nestane i ponovo progledamo. Kutije su se punile i mesta je bilo sam za još par stvari, onih pravih. Tako su se prošlogodišnji rokovnici i popunjene sveska rastele od mene, i sada ne nekajem jer su takođe skupljale prašinu. Kada je došlo vreme na obuću, bez oklevanja sam bacila platforme u kojima izgledam kao da imam kopita, i sve onu neudobnu ali lepo obuću. Odavno više nisam osoba koja trpi žuljeve i bolna stopala, a sada ni kolekcionar.

Najopasnije je ono đubre koje ne smrdi, jer nikada nećete znati kada mu je prošao rok upotrebe. A svaka bačena stvar, sklanja teret sa vaših leđa i daje vam prostor za nešto novo. Ono što mi je napunilo srce je da će većina stvari biti donirana i pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Ono što nam više ne koristi, sigurno će naći vlasnika kojem će značiti. Da, nešto je moglo biti i prodato, ali ova selidba me je baš ovakva naučila mnogo toga. I ne žalim što je bila takva, jer me je naterala na bitne promene.

Ne možemo privući nove stvari u život, ako se ne vidimo od gomile starih

Pozdrav!

28.01.2021

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

2 thoughts on “Najopasnije djubre ne smrdi”

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *