Moja iskrena priča o putu ka vrhu

Život postaje uzbudljiv kada imamo ideje i kada te ideje postanu naša stvarnost. Sećam se svojih prvih koraku u svetu pisanja, prvih tekstova i pesama samo za mene, i prvih bojažljivih za javnost. Dan danas mogu osetiti tu buru u sebi kada sam trebala pritisnuti “podeli”. Od tog trenutka više nisam bila ista, jer sam progutala deo svoje nesigurnosti, pretrpela tup bol u glavi i blagu treskavicu. Sada se tome smejem, a tada nije bilo smeha ni na vidiku. Međutim kako su postali javni, moji tekstovi su postali blaži. Počela sam birati reči, emocije, osećanja i teme. U želji da priča bude skockana, kratila sam, menjala i objavljivala nešto druge od onoga što osećam. Dok se drugima dopadalo ono što pišem, meni je uvek nešto nedostajalo. Vremenom sam se opustila i dozvolila svojim emocijama da me vode od početka do kraja, međutim i dan danas obrišem iz teksta nekoliko rečenica koje mi deluju “previše” iskreno.

U poslednje vreme češće nego obično razmišljam o pričama i pesmama koje su zauvek izgubljene na starom kompjuteru. Ne zato što ih želim objaviti, već zato što želim sebe podsetiti ko sam. Želim sebe podsetiti kako sam duplo mlađa pisala ne razmišljajući da li je nečega previše ili premalo. Mi ljudi smo zaista čudni, umesto da budemo opušteniji, iskreniji prema sebi i sigurniji što smo stariji, mi se sve više i više plašimo. Zato sam odlučila da baš danas prekinem taj lanac, i verujte mi da nije nimalo prijatno i lako. Moj um bije ljutu bitku sa mnom, govoreći mi da neke reči ipak ne bih trebala napisati. Ali ovog puta sam odlučila da ja izlazim kao pobednik, ma koliko god krvarila i želela se predati. Neću sebi zameriti ako tekst estetski ne bude lep, već ću biti ponosna ako bude sačinjen samo od emocija i iskrenosti.

Ipak postoji nešto što sam naučila o sebi vremenom, naravno na teži način. Sećam se koliko sam nekada bila razočarana i ljuta na sebe kada sam pisala isto kao i velika većina. Osećala bih se loše kada bih shvatila da se moj tekst ne razlikuje puno od “Draganinog”, čak više kao da smo sestre bliznakinje. Nikada nisam bila ljuta na “Draganu”, već na sebe. A onda bih danima spremala nov projekat, ali bi ga neka druga “Dragana” objavila pre mene, a zatim i “Tijana” i “Gorica” i… Posle toga za moj projekat nikada ne biste ni saznali. Dok sam razmišljala zašto mi se to dešava, jedna devojka je šila haljine koje se ne vidjaju tako često i koje ja nikada ne bih obukla. Međutim nešto me je vuklo da zavirim u njeno carstvo.

Tog trana sam osetila “leptiriće u stomaku” i jak nalet emocija, te haljine su imala dušu i svoje JA. Nisu se uklapale ni u jednu modu, brend ili marku. Bile su unikat koji se nije plašio tuđih reakcija, odbijanja i ne nosivosti. Tada sam shvatila da su mi “Dragana, Tijana i Gorica” pomogle da shvatim da nisam dala sve od sebe, već samo deo. Svaki taj projekat, tekst ili nešto drugo sam stvarala sa znanjem da ću ga umeti stvoriti. Tada nisam znala da prave stvari nastaju samo onda kada ne znaš kako ćeš ih stvoriti, ali želiš više od bilo čega. Toliko smo svi različiti, da kada bi svako od nas radio sve na svoj način, ne bi bilo ni jedne kopije ili sličnosti.

Danas kada mi se dogodi dobro poznata situacija, umesto besa osetim radost. Tada znam da nisam na pravom putu, jer nisam dala celu sebe. Sa uzbuđenjem se vratiti na start, jer sam još jednu životnu lekciju naučila. I dalje je bolno, i biće uvek jer svi mi imamo ego. Ali umesto što ćemo se fokusirati na bol, neka nam fokus bude na učenju i traženju sopstvenih granica.

Verovatno se pitate da li sam stvorila makar samo za sebe nešto posebno, reći ću vam da još uvek nisam. Ali učim na svojim greškama, svaki put dajem više sebe, bacam se u veću vatru iznova, i što je najbitnije verujem sebi. Ovaj tekst spada u te velike korake koji će me odvesti do mene sa punim kapacitetom. One mene koja nema ograničenja, već se hrabro bori sa strahovima i nepoznatim stvarima.

Čini mi se da sam u vom teksta dala sebe više nego u svim prethodnim tekstovima zajedno, i time se propela još jedan stepenik bliže cilju-sebi!

Pozdrav!

22.03.2021

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

10 thoughts on “Moja iskrena priča o putu ka vrhu”

  1. Vrhunski tekst i odličan izlazak iz zone komfora. Nemoj da sputavaš sebe ni u čemu, budi slobodna, ne samo u pisanju, nego i u životu. Vjeruj mi, najljepše mi je da pročitam i primijetim u tekstu iskrenu emociju i ljubav. A to tvoji tekstovi imaju i zato ih volim. Ovaj mi je čak jedan od najboljih, jer se vidi i osjeti da je napisan iz dubine duše. Bravo! 👏

  2. Pingback: New blog post – Stranice života

  3. Danas sam jako ponosan na svoju zenu. Ponosan sam zato što najbolje znam kroz šta svaki dan prolazi i kakva vatra gori u njoj. Ponosan sam na njenu hrabrost i odlučnost u najtežem projektu u životu – promeni samog sebe.

    Jedini način da nam se život promeni je da uradimo nešto što nikada pre nismo uradili, da otkrivamo nesigurnosti i neprijatnosti i da hrabro idemo kroz njih.

    Znam da ceć jednog dana biti veliki pisac. Samo nastavi da kopaš dublje, jer tvoja remek dela već postoje u tebi i čekaju da ih otkijes.

    Volim te naviše na svetu. ❤❤❤

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *