Zašto ne verujemo dovoljno u sebe?

U današnjem blog postu ću vam na ličnom primeru objasniti zašto često ne verujemo dovoljno u sebe. Zajedno ćemo otkriti šta nas to sprečava da verujemo da sve možemo i znamo. I otkriću vam “tajnu” na koji način pobeđujem sebe u takvim situacijama, biće vam od i te kakve koristi.

Neko sam ko spada u onaj tip ljudi kojima je potrebno vreme da se upoznaju sa ljudima i mestima. Iako sam Austriju jako zavolela, mogu reći da mi je bilo dosta teško da se naviknem na novo okruženje. Taman kada sam se totalno privikla i opustila, preselila sam se na Maltu. Prva pomisao mi je bila “ajmo jovo nanovo”, međutim iznenadila sam samu sebe. Manje mesto, svuda mogu pešaka i na taj način bolje i brže pamtim mesta, za razliku od Beča gde sam najviše vremena bila pod zemljom. I sve je bilo sjajno i bajno, dok nije došao dan D, pod nazivom “gde pronaći farbe za jaja”. U tekstu Srbija vs Malta možete pročitati šta sam na kraju kupila i kako sam se snašla.

Tog dana sam sama sebe ubedila da ne umem sama (jer sam uvek išla sa Đoletom) otići do malo udaljenijeg mesta na Malti. Toliko sam sebe ubedila u to da sam detaljno pretražila mapu, pokušavajući da upamtim nazive ulica i slično. Da trauma bude još veća mobilni telefon mi je imao čitavih 20% baterije, te sam ga stavila da se napuni makar još 10%. Kako bih smanjila potrošnju, zamračila sam ekran i upalila štednju baterije. Ono što mi se najviše motalo po glavi je bilo da nikada nisam detaljno obratila pažnju na rutu, jer je Đole znao već napamet. Uvek bih u toku puta pričala, smejala se i pratila njega. Iz tog razloga me je um ubedio da ja ne znam sama otići do cilja, niti vratiti se do kuće jer u suprotnom smeru nikada nismo išli pešaka.

Kao da cela glupa situacija nije bila dovoljno dramatična u mojoj glavi, mobilni nisam mogla upaliti. Tada je usledio onaj užasan osećaj u stomaku koji mi je govorio da odustanem, vratim se kući, jer mi je možda crk’o telefon. I zastala sam pokušavajući da ga upalim, dok ga zaista nisam i upalila. U tom trenutku se sve prelomilo, jer nisam želela da odustanem. Negde u dubini duše sam znala da je ovo samo jedan test koji mi je trebao, kako bi me razdrmao. I jeste! Naravno da sam stigla do cilja i isto tako se vratila kući bez da sam i jednom pogleda na mapu. Naravno da sam upamtila ceo put iako ga nisam učila napamet.

Često sebe ne vrednujemo dovoljno, dok u dubini duše znamo da možemo mnogo više.

U životu sam naučila da ni jedna lekcija nije glupa iako situacija može delovati banalno. Baš iz tih situacija najviše i naučimo, jer su proste za razumeti ih. Onog trena kada sebe i suviše ponizimo, život odluči da umeša prste. Tada nemamo previše izbora, ili ćemo odustati i poverovati u laži koje smo sami sebi nametnuli. Ili ćemo pretrpeti strahove i blaže “nervne slomove” i nastaviti dalje. Iako u mom slučaju često život mora urgirati, moja tajna je u izdržljivosti. Morate priznati da mi i nije neka tajna, ali vredi je pomenuti jer zaista pomaže. Um je taj koji nas očas posla može ubediti u to da smo beskorisni i da ne verujemo, dok će duša tiho šaputati da um nije upravu.

Zastanimo i poslušajmo svoje srce i dušu i nastavimo hrabro koračati kroz život. Ne dozvolimo da nas strahovi pojedu, već pojedimo mi njih koliko god bili gorki i nejestivi. I što je najvažnije, nemojmo ništa u životu siliti, jer neke stvari dolaze tek kada za njih budemo spremni.

Naš um ne veruje, mi verujemo!

BONUS:

Trenutno čitam knjigu koja daje odgovore na mnoga pitanja o ličnom razvoju i napretku. Preporučujem!

Pozdrav!

Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *