Momčilo zvani Moma

Momčilo zvani Moma je dvadesetosmogodišnji mladić koji živi na selu sa svojim roditeljima. Nije završio fakultet, a ni srednju školu, već ima jedva četiri razreda osnovne. Kada biste ga pitali, rekao bi vam da ni ta četiri ne bi završio da ga roditelji nisu naterali. Visok mladić, jakih ruku i izraženih crta lica, bavio se zemljoradnjom od koje je i dobio te jake ruke.

Njegova njiva je bila najlepša u celom selu, te su mu svi zavideli na godišnjim doprinosima. Neki su ga kleli, neki su mu se divili, ali svi zajedno su sa svojim tužnim životnim pričama dolazili po njegove plodove. Moma je bio duša od čoveka, pa ih je sve pažljivo slušao i poklanjao povrće i voće. A kada bi iste te komšije otišle kući, međusobno bi komentarisali čiji plodovi su bolji i da im je danas uvalio manje kvalitetno.

Jutros se u kuću do njega doselila tročlana porodica, vrlo otmenog izgled. Dva puna kamiona su doterala njihove stvari, kojima se nije video kraj. Krajičkom oka, Moma je video vitku smeđokosu devojku kako ljutito šeta po dvorištu. Nešto ju je mnogo naljutilo, pomislio je mladi Moma i vratio se svome poslu.

Dan je bio stvoren za zemljoradnju i ostale poslove koje je obavljao negde do ručka, kada je sa porodicom ručao napolju. Majka bi postavila veliki drveni sto, a hlad bi im pravio stari orah. Ručak bi se završio sa po kojom šalom i punim stomacima. Baš ispod starog oraha, Moma je voleo da dremne nakon obroka, kako bi bio odmoran za ostatak dana.

Međutim samo što je zatvorio oči začuo je nečiji piskav glas, pa skoči na noge k’o zapeta puška. Beše se to nova mlada komšinica drala na čoveka jer je ispustio kofer sa njenim haljinama. Na svu tu njenu muku dunu malo jači vetar i haljine se razbežaše na sve strane. Neuspešno je trčala tamo-amo kako bi ih sve pokupila, dok ju je vetar zadirkivao. Kratka crvena haljina na bratele laganim pokretima se spustila tik do Mome, koji ju je sa čuđenjem gledao. Sa svojim hrapavim šakama podigao je i okačio najnižu orahovu granu.

Pred sam zalazak sunca mlada dama ugleda svoju obešenu haljinu i Momu koji je pakovao svoj alat. Orah ne beše blizu ograde, pa iz sve snage viknu „ehej ehej, momak“. Kako je mladić bio u svom svetu, devojka prebaci jednu, a zatim drugu nogu preko ograde. Tek na jači zvuk, Moma podiže glavu i brzo dotrča do devojke koja je ležala na podu. Po izrazu lica i blatu koje je imala na njemu, video je da se neće lepo provesti. Uši mu je parao njen piskav glas, te od nervoze koju je u njemu stvorila, jako lupi nogom o pod. Zatrese se i devojka i ograda.

„Ko si ti i šta radiš u mome dvorištu?“ Upita je Moma.

„Čini mi se na onom tamo drvetu ne rastu haljine, a ti imaš jednu na grani. Želim je natrag!“ -reče devojka bez želje da se predstavi.

Zagleda se Momčilo u lepi bezobrazluk koji je stajao prekoputa njega. Vitka, plavih očiju devojka, izgledala je smešno dok je glumila strogoću. Ali ne beše naše momče naivno kakvog su ga mnogi smatrali, pogleda devojku još jednom, okrete se i ode da završi posao koji se ostavio.

Ona ostade zbunjena u tuđem dvorištu i bez vraćene haljine…

Sunce je nagoveštavalo povoljan dan za rad, ali i za odmor u kojem je nova komšinica već uživala. U prostranom dvorištu stajao je ogroman suncobran ispod kojeg su bile dve ležaljke i stočić. Devojka je na glavi imala šešir, a oči su joj skrivale velike naočare. Videvši je, Moma je pomislio kako njegov orah bolje zaklanja sunce i da ga nikada ni za šta ne bi menjao.

Dan mu je prolazio mirno u radu koji se često nije razlikovao iz dana u dan. Ponekad mu se činilo da bi mu dobro došla neka promena, ali vrlo brzo bi se predomislio. Iako o tome nikada nije pričao, čak ni sam sa sobom, duboko u sebi je znao da nije skroz zadovoljan svojim životom. Imao je on osnovne stvari za život, ali dalje od sela nikada nije video. A u čoveku je velika želja za putovanjima, od koje se ne može pobeći.

Kada je prošlo vreme ručka, odlučio je da devojci vrati njenu haljinu. Ne tako raspoloženog lica, na samoj kapiji joj je pružio i krenuo kući.

„Zovem se Ana i dolazim iz velikog grada. Ne znam ništa o ovom selu i teško mi je pala selidba.“ – Naš Moma zastade i okrete se ka Ani. Nakon par trenutaka obe ležaljke su bile popunjenje ljudima koji se na prvi pogled nisu dobro razumeli.

……………………………………………………………

Čini mi se da će Moma i Ana imati o čemu dugo da pričaju. Dve osobe iz različitih svetova koje žele da zavole sebe, sada mogu jedno drugom u tome pomoći. Nekada na prvi pogled drska osoba može delovati razmaženo, dok dobra deluje kao da joj cvetaju ruže u životu. Međutim niko ne zna pravu istinu, sem njih samih. Zato verujem da će „Moma“ obići ceo svet, a „Ana“ zavoleti sve što joj priroda pruža. A možda zavole i jedno drugo, ipak to ostavljam vašoj mašti… 😊

Pozdrav!
Svetlana Pantović
Please follow and like us:
error1
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *