Odrastanje posle odrastanja

Koliko sam samo puta u životu pomislila da sam najpametnija, onako nesvesno. Mislila sam da sam dovoljno stara da to i budem, znajući da godine ništa ne znače. Koliko puta sam mislila da sam spremna za velika dela, samo zato što sam jedan teži problem rešila. Tada nisam znala šta znači iznenadni problem protiv kojeg se ne mogu boriti. Već htela to ili ne, najpre sa „njim“ moram biti u miru, dok mi je duša u nemiru. Dok sam bežala od stvari koje mi se nisu dale rešiti, te ih gurala pod tepih, iznenadni problem je dovoljno veliki da ispod istog viri. Probija ti oči, dok ti se noge uvek sapletu na taj brežuljak koji odskače od svih ostalih.

Onda otkrijem tepih i svoju dušu zajedno sa njim i zagrlim problem, dok mi se srce i duša cepaju na najsitnije parčiće. Isplačem se onako pošteno uz vrisak, jer je nepravda. A zatim zagrlim i tu nepravdu, jer nemam pravo na opiranje. Dok bi mi duša i dalje plakala, polako prestajem i počinjem da shvatam svrhu tela koje imam. Jer da ga nemam od mene ni prah ne bi ostao, ovako kosti i koža pritiskaju srce i dušu. Ne da moje telo da iz njega duša ispadne tako lako.

Tek tada sam shvatila koliko ustvari nisam ni znala šta su velike stvari, nisam imala pojma šta je problem. Nisam znala definiciju ličnog, velikog i neizbežnog problema. Tada sam shvatila. Tada sam shvatila da sve ono što stoji ispod tepiha i kreveta su gluposti koje bih trčeći izvadila i jednu po jednu rešavala. Ali nema se vremena sada za njih, jer ni tada ne bi bilo dovoljno mesta za „iznenađenje“ koje bih tamo sakrila.

U tim trenutcima je dobro imati nekog pored sebe ko je prošao kroz razne situacije, nekoga koga nijedan problem ne može iznenaditi 100 posto. Takvi ljudi umeju sa nama koji smo do juče mislili da smo najpametniji. Oni nam lupe šamar realnosti i spuste nas zemlju. Eh kako sam samo lebdela između svetova dok me „šamar“ nije vratio tamo gde pripadam. Morala sam reagovati odmah, a htela sam zatvoriti oči i probuditi se kao da se ništa nije ni deslilo. Međutim ovoga puta nisam smela biti dete koje sanjari i trčeći se sklanja u neki lepši svet. Progutala sam sve emocije koje su vrištale iz mene, a sve svoje nesigurnosti otključala iz dubokog crnila i zakoračila bojažljivo napred.

U meni i oko mene je život postao jedan veliki luna park, u kojem ja ne biram vožnje. Vožnje su birale mene i u stomaku mi se sve prevrtalo. Svaku sam plaćala drugačije, neku suzama, drugu ljutnjom i proklinjanjem. A kada bih istu vožnju nekoliko puta ponovila i na nju se navikla, srce bi mi se smirilo a duša poverovala u bolje sutra. Međutim u ovom životnom luna parku se često pravila menjaju, pa je moj privremeni mir vrlo lako zamenjivao bes.

Kada se po prvi put sretneš sa nečim, vrlo lako pomisliš da ti je najgore servirano već na početku jer ti strašno deluje. Deluje kao da ne može gore, ali ovaj ručak se soli postepeno. I koliko god sam se opirala pokušavajući da me manje boli, samo sam otežavala sebi. Dok u jednom trenutku nisam prihvatila sve oblike i promene koje mi se spremaju. Tada sam se okrenula svome srcu i porazgovarala sa njim otvoreno, kao sa najrođenijima. Nisam mogla verovati koliko je to „biće“ mirno i spokojno, koliko me doziva da ga saslušam jer ono zna najbolje. Moje srce me voli, ehej! Od tog tenutka smo često razgovarali, ono je verovalo u mene i moji hrabrost koja se stvarala kada sam pričala sa njim…

Teško je kada se moraš pa makar i privremeno rastati sa nekim ko ti je oslonac, jer je sa njim čak i najteže, malo lakše. Ali neke stvari sam morala sama završiti, te sam tako zakoračila bez previše okretanja. U moru nepoznatog uvek se nađe nešto poznato, u mom slučaju nešto zajedničko. Neki ljudi koji se susreću sa iznenadim problemom, ali ga rešavaju na svoje načine. Ustvari rešavaju sebe drugačije, smiruju svoje srce i dušu onako kako znaju. Gledajući njih, ja sam počela sa se menjam i reagujem svesnije nego ranije. Moje odluke su postajale zrelije dok sam sve hrabrije koračala ka cilju. Pravila sam korake pre nego što bi strah uspeo da nadvlada mnome iako je bolelo.

Po neku drhtavicu nisam uspela iskontrolisati, ali sam je ublažila onoliko koliko sam mogla. Do juče bih se tresla kao prut kada bih trebala uraditi najjednostavniju stvar. Danas nemam izbora, ali imam izbor da sebe promenim na bolje. Svaki dan sam drugačije doživljavala, nedozvoljavajući suzama da me slome. Umesto toga slomila sam ja njih i do daljnjeg smo se pozdravile, da se ne vidimo neko vreme.

Kada postoji fokus na cilj i spremnost da se do njega dođe, ništa čoveka ne može zaustaviti. Čak i kada se javi po koja prepreka, ona nam dođe kao ispit pred zaključnu ocenu. Ja sam taj ispit prošla sa najboljom ocenom u ovom najgorem trenutku. Problem je rešen! A ja sam postala odrasla osoba, zrelija i spremna da reši i ostale probleme kako bih postala najbolja verzija sebe.

Pozdrav!

21.12.2021

Please follow and like us:
error2
fb-share-icon20
Tweet 20
fb-share-icon20

2 thoughts on “Odrastanje posle odrastanja”

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *